Igrali smo se u bašči nedaleko od Timkine kuće. Ja, Seka i Timka. Pod velikom jabukom u hladu. Svaka je bila ponijela svoju lutku. Lutke su bile učenice i sjedile su u klupi koju smo mi napravili od sitnih grančica. Nas tri još nismo nikada sjele u klupu, jer još nismo bile pošle u školu, ali ja sam tada bila učiteljica i učila lutke. Poslije su bile učiteljice Seka i Timka. Niko nam nije smetao u igri, ni vrapci koji su nešto među sobom razgovarali na jednoj visokoj grani jabuke.

Ali, kad se kroz ogradu iznenada uvukao rutav crni pas i pošao prema nama, Timka je prva vrisnula i počela da bježi. "Joj, mama draga!", vikala je ona. "Majko moja!", derala se i Seka. I umalo i ja nisam počela, bježeći zajedno s njima, da dozivam majku. Zastala sam u pola glasa, jer nisam ni imala majku.

Tako svaki put, kad bi me nešto zaboljelo ili kad bih udarila o kamen ili drvo, samo bih zajecala a ne bih majku spominjala kao druga djeca. Što da je dozivam kada je nemam, neće me čuti.

A kada bi se moje drugarice počele hvaliti i govoriti: Meni je ovo majka kupila, ovo je meni mama donijela, kazat ću mami, pitat ću mamu, ja sam šutjela. Samo bih katkad rekla: A meni je ovo nabavila tetka — ne da se pohvalim, već da im nekako kažem da prestanu o tome.

Majku sam malo, sasvim malo zapamtila. Miluje me, sjećam se, rukom po kosi i smije se. A meni drago. I zapamtila sam onu njenu šarenu haljinu. Voljela sam, znam, da potrčim za njom i uhvatim je rukom za tu haljinu. Više se ničega ne sjećam. Jednog dana je nekuda otišla i nije se vratila. Otac mi je kasnije pričao da je umrla u bolnici. Nisu preda mnom mnogo o njoj govorili. Tetka, očeva sestra, došla je u našu kuću da se brine o nama i posakrivala je sve mamine slike od oca, jer on je često gledao u te slike i oči su mu bile suzne.

Jednom sam je usnila. Kako plete mi kosu, a ruke joj mehke. Pa me onda potegnu za pletenice i kaže: Pletenice do peta, a djevojka do greda. Ja je onda hoću uhvatiti rukama za šarenu haljinu, a nje nestade. Probudim se, a ono držim rukom pokrivač. I kroz prozor se vidi nebo i na njemu trepere zvijezde. Pa se rastužim i zovnem: Babo! Tetka mi tiho šapnu: Spavaj!

Sutradan im ispričam šta sam sanjala. Otac odmah izađe nekud, a tetka poče rupcem trljati oči. Ja zašutjeh. Vidjeh da nisam trebala o tome govoriti. Tako je došlo vrijeme da pođem u školu. Uoči prvog dana nisam se mogla smiriti. Sa Timkom i Sekom samo sam o tome razgovarala. One su opet rekle kako će ih mama povesti do škole. Mene će babo, kazala sam i poželjela sam tog časa onu mehku ruku na pletenicama.

Kad su nas uveli u učionicu, učiteljica nas je porazmještala u klupe. Sjedila sam saTimkom pa mi je bilo običnije. Učiteljica je zatim pošla od klupe do klupe i pitala nas kako nam je ime, kako nam je ime ocu i majci i ostaloj rodbini. Došla je i do mene. Kada me je pitala kako mi je ime majci, ja sam zašutjela. "Zar ne znaš?", pitala je ona i smiješila se. "Ja nemam majku", odgovorila sam i gledala u klupu.

"Dobro, dobro, dušo", rekla je ona i nastavila druge pitati. Ja tada nisam mogla podignuti oči i pogledati drugu djecu. Samo kad sam čula da još neka djeca kažu da nemaju majku, okrenula sam se da ih vidim. I čini mi se da su i ona pogledala mene i da smo se po nečemu razumjeli.

Tada je učiteljica sjela za sto i rekla nam kako se trebamo vladati u školi, kako trebamo čuvati stvari i sve drugo, i onda, smiješeći se,kazala je još: "A onoj djeci što nemaju majku, ja ću biti majka, pa sve što ne bi nikome drugome kazali, vi ćete reć meni kao što biste rekli majci."

Ja sam to pamtila i nastojala sam da je nikada ne naljutim. Trudila sam se da što bolje učim. A kad bismo recitirali pjesmice o majci, ja bih torn prilikom gledala u nju i činilo mi se da mi se smiješi i da zna šta ja mislim.

A jednom kad smo išli u šetnju, učiteljica je bila obukla šarenu haljinu. I ne znam ni sama kako, ja sam pristižući učiteljicu uhvatila je rukom za tu haljinu. Ona me malo čudno pogledala i ja sam bojažljivo otpustila ruku. Njene oči su se naglo razvedrile, prigrlila me i pomilovala po kosi. Ruka joj je bila mehka. Spopala me tuga. Tad sam zagnjurila glavu u njezinu haljinu i tiho zajecala.

I od tada učiteljica nije nikad zaboravila da me više puta obiđe u klupi, da porazgovara sa mnom, da mi pohvali zadaću.

Ali kad smo poslije godišnjeg odmora pošli u drugi razred, umjesto naše učiteljice, u učionicu je ušao učitelj. Meni je zastao dah i srce ludo tuklo. Rekao je da će nas on učiti, a da je učiteljica otišla u drugo mjesto. Nije mogla doći da se oprosti, ali nas je sve pozdravila. I onda je upitao za mene. Ja sam se digla.

"A tebi je, evo, poslala ovu knjigu, i rekla da je ne zaboraviš." I učitelj je prišao mojoj klupi, stavio knjigu preda me i pomilovao me po kosi.

Proplakala sam glasno. Učitelj se vratio, i ne znajući šta bi, ponovo stavio ruku na moju glavu. I od tog mi je, čini mi se, bilo lakše. Od te ruke na kosi.

Šukrija Pandžo